Jednom me je jedan moj prijatelj pitao da li reč životinja ima veze sa spojem dve reči: „život tinja“. Divna misao, usvojila sam je momentalno i potpuno se uklapa u moj doživljaj životinja. Moj brat, takođe, često kaže da mu je to jedna od omiljenih reči jer savršeno opisuje živo biće, biće koje je živo, biće koje živi.

Od rođenja sam navikla na društvo životinje. Kad sam se rodila moji roditelji su imali psa Bubiku, i baš negde u vreme mojih prvih koraka i jurcanja po dvorištu, Bubika je dobila mladunce. Niko živi nije smeo ni da pomisli da im priđe, režala je i ujedala. Niko, sem mene, njenog prvog mladunca. Ja sam mogla da ih uzimam u ruke i mazim, da ih vozim na kamiončiću po dvorištu i slobodno sedim i gledam dok oni sisaju. Bubika nije volela uniformisana lica, posebno je kidisala na sirotog seoskog poštara i svaki put smo morali da je vezujemo. Razna sećanja me vezuju za Bubiku, dani provedeni napolju po suncu, vetru, kiši i snegu, uvek pored Bubike. Ljudskih drugara u tom periodu praktično da nisam ni imala i moji su već počeli da paniče da će mi polazak u osnovnu školu i povratak u Beograd biti bolan i traumatičan. Bubika je umrla otprilike pred moj polazak u školu i sećam se da sam se godinama noću budila i plakala za njom.

Osnovna škola je donela prve ljudske prijatelje, ali i Maksa, koker-španijela. Nije bilo šanse da moj brat i ja ne iskamčimo psa iz Maze i Lunje od roditelja koji su pokušavali da nam objasne da nas je petoro u stanu od pedeset kvadrata i da tu nema mesta za psa. Mesto se našlo, Maks se uselio, prepun buva, i odmah je palo prvo kupanje za dobordošlicu. Mogla bih danima da pišem o Maksu, takođe moj nerazdvojni drug, vijanje po budžacima, sokacima i dvorištima na Kaleniću ne bi bilo toliko živo u mom sećanju da nije bilo Maksa. Svuda je išao sa mnom. Posle škole, brzo na ručak i odmah napolje, ponesemo i knjige da učimo za sutra i ja naravno vodim Maksa. Divan je to jedan karakter bio, često smo se šalili da je potpuno pokupio fore od mog tate, da je kuler na njega i da je potpuno ubeđen da je čovek, a ne pas. Noćne šetnje bile su rezervisane za tatu i Maksa i počinjale bi obuvanjem cipela. Tata vezuje pertle. Maks sedi i gleda ga u oči dok mu on priča da je najbolji pas na svetu i da ni zbog koga drugog ne bi obuo cipele u ponoć i izašao na ulicu. Maks je doživeo duboku starost, selio se sa nama svuda gde smo živeli – od Kalenića, preko Neimara do Palilule. Zajedno smo završili osnovnu, srednju i fakultet i proživeli razna iskustva i prve velike gubitke. Dugo sam posle Maksa živela bez psa, ali sam znala da će se sigurno jednog dana pojaviti neko novo milo biće. I pojavilo se.

Čarli. Ta divna srebrna plišana šašava njuška. Glasno negoduje kad mu nešto nije po volji i kad nešto traži. Brz je kao zec i ume dugo da stoji na dve noge, što često podseća na kengura. Voli da spava i da se mazi i mljacka kad mu je lepo. Voli svoje igračke i da mi leži u krilu. Kada držim čas kod kuće, stavi glavu na knjigu da ne mogu da okrećem strane što moji učenici sa oduševljenjem prihvataju. Voli da me ljubi po nosu. Čarli je ušao u moj život baš kada mi je bio najpotrebniji, u trenutku oporavka i prvih koraka posle pada i loma. Pored njega svaki dan je radost i učenje nečeg novog i potpuno sam ubeđena da mi je pomogao da se povežem sa nekim delovima sebe do kojih niko nije mogao da dopre.

Psi su naši učitelji, kao i mi njihovi. Oni znaju nešto što je nama, ljudskim bićima postalo jako udaljeno a to je radost života, radost života kao takvog, golog, bez ikakvih poštapalica. Radost kad se neko vraća kući ili kad se kreće u šetnju. I potpuno poverenje u čoveka, bez zadrške. Psi prate čovekovu sudbinu i čine je bogatijom za čitav spektar novih boja i takođe nas uče da treba živeti u svakom trenutku punog srca jer život tinja.