Sva sreća, ova moja generacija se poptuno izglupirala i kompromitovala. Bilo bi strašno kad bismo mi bili autoriteti današnjoj omladini. Sva sreća, nismo. Mlad čovek sa iole duše i pameti trudiće se da bude sasvim drukčiji od nas i u tome leži šansa za spas čovečanstva.

Ali, da vidimo kako mi da spasemo sebe, jer imamo još da živimo u ovom svetu za koji se očigledno nismo spremili. Vaspitavali su nas da budemo pametni. Učili smo da govorimo strane jezike, da sviramo i igramo, da citiramo i kompiljuemo – od antike do stimpanka – da budemo originalni i samostalni. Da budemo obični i da živimo s drugim ljudima, to nas niko nije učio.

I eto – tako mi, spremani za velika dela, sad vučemo sopstveni život na grbači šlajfujući i kočeći se, uz strašnu škripu i lupu naših želja, sistema vrednosti, vaspitanja, nagona i snova koji se, totalno nesinhronizovani, međusobno udaraju i pri tom jedni druge ulubljuju i krnje.

Svoj identitet smo definisali kroz neslaganje, a ne kroz prihvatanje. Mi, koji se ne slažemo sa malograđanskim prolaznim modama smo hipsteri. Držimo do svog obrazovanja (ne oficjelnog, već onog istinskog), ne oblačimo se i ne friziramo onako kako nalaže moda, već kako nam diktiraju naši ukus i osećaj udobnosti. Svako od nas neguje svoju estetiku. Ali, pre svega, negujemo svoju inteligenciju. Sve može da propadne, da se promeni, samo je jedno važno – sačuvati intelekt.

Neki, koji su dobili više batina po duši, pišu blogove u kojima svojim mučiteljima malograđanima, štreberima, svima koji su uklopljeni, vraćaju milo za drago bujicama sarkazma.

Ima i onih koji su našli tajnu večne mladosti iznojavajući svoju starost u teretanama i na skijaškim stazama, koliko da pokažu kako njihovo vreme nikad neće proći.

Dobro. Nisu nas slomili, super. Ima tu samo jedan problem: šta ćemo sa snovima i glasom duše, koja utišano, sama za sebe, tužno sanja o kućici u cveću i zagrljajem čija toplota, koja se ne smanjuje dok život odmiče, ne dolazi ni od snažnog intelekta, ni čvrstog tela, ni briljantnog uma?

Duša je tiha, zato što je dobra. Ona se nikad ne nameće. Ali tu je. I ne menja se. Možda ima ljudi koji su se rodili bez duše. Ja verujem da ih ima, ali da ne trošim sad reči na njih. Šta ćemo mi, koji smo na ovaj svet došli sa njom?

Dakle, kao što rekoh, ona se ne menja. Dok telo i intelekt propadaju ako se ne vežbaju, ona ostaje ista, kakva je bila od početka. Kao jedini nepromenljivi dragulj u propadljivom. I mi imamo dva izbora – da je guramo i utišavamo, da ne zasenjuje svojim sjajem naše atrbute mladosti, dok polako propadaju. Ili da je pustimo da sija, da kroz svaku novu pukotinu i neelastičnu boru koja nam se ukaže na telu i umu širi svoj miris sve slobodnije.

Ja sam za ovo drugo. Kao prvo, zato što svaki pravi hipster želi da ostavi trag, a i atributi duše koji se bruse sa godinama – razumevanje, tolerancija i prihvatanje, jedino su čega možemo imati više od naše dece i što možemo da im damo. I kao drugo – možda tako i mi ostvarimo svoju kućicu u cveću i zagrljaj čija se toplota ne menja.

Deo II – praktični saveti

Ta naizgled tako jednostavna stvar, poslušati svoju dušu i pustiti je da dela, uopšte nije jednostavna. I oči izgube moć da se suoče sa svetlom dana ako provedu dugo vreme u mraku, pa kako onda da naša ućutkivana i odgurkivana duša sad odjednom pokaže sebe pred spoljnim svetom? Ne, ne može to tek tako, mora mic po mic.

Za početak: dajte sebi zadatak da svakog dana izmamite bar jedan osmeh nekog čoveka. Ne smeh, ne da ga nasmejete ili zabavite. Da vam se nasmeši. Da ga obradujete. Kako? Vaša duša to zna, snaći će se, od vas se traže samo namera i dobra volja, da je ne sputate. Svaki osmeh koji izmamite vratiće vam bar dvaput više radosti nego što ste je pružili. A vaša duša će tako polako početi da sija sve jače.