Mi smo punoglavci, ja i moja pametna i obrazovana bliža i dalja rodbina i prijatelji. To znači da se svako od nas sastoji od glave, iz koje polazi instrumentarijum koji služi za obavljanje funkcija koje su toj glavi potrebne, da je nose kroz život. To se ne vidi na prvi pogled, jer fitnes i režimi ishrane stvaraju hologramsku projekciju koja skriva pravo stanje stvari.

Ovaj tekst je namenen mojoj sabraći punoglavcima. Ako ne spadate među njih, molim ne čitajte dalje; ja vam zavidim i moje muke i nauci biće vam beskorisni.

A ako ste i vi punoglavac… Priznaćete da ovako dalje ne može. Instrumentarijum počne da se kvari i troši sve više mentalne energije, kojoj bi trebalo da posluži, sve dok, umesto da on pomaže glavi, stvar ne postane sasvim obrnuta i glava počne da ulaže sve svoje kapacitete da bi on bolje funkcionisao. Naravno da već pomenuti fitnes i režimi ishrane pomažu da instrumentarijum bude funkcionalan. Ali, ako čovek u sportu ne nalazi ispunjenje, več ga praktikuje samo zato što misli da je to dobro za njega (to jest za visok rejting pred ogledalom i kod suprotnog pola), onda to čini zahvaljujući volji. A ja, kao čistokrvni punoglavac, u volju ne verujem, kao ni u sve principe koji na njoj počivaju, tipa: bez muke nema nauke, zagrej stolicu, trpljen spašen, itd. To su gluposti. Svaki punoglavac zna kako je lepo misliti, otkrivati, saznavati nove stvari. Intelektualni rad je čist hedonizam. Ko je lud da se znoji, kad može da uživa, putujući po najfantastičnijim svetovima i sferama? Problem nastaje kad se putovanje prekine zbog, npr. bola u leđima.

Elem, suočena sa prekidom putovanja, nisam imala druge nego da pokušam da dokučim čemu uopšte telo služi. Mi, punoglavci, lakše prihvatamo stvari koje razumemo i možemo da protumačimo.

I tako, prvo sam pokušala da se setim lepih stvari koje telo donosi. Postoji li nešto što je čist užitak, a da je vezano za telo? Znam, odgovor se sam nameće – postoji, to je seks. Ali, iskreno, kako bi tek seks bio dobar da nas telo ne sputava! Telo je, uopšte uzev, smetalo, koje nam ne dozvoljava da se prožmemo i izmešamo skroz, što bi verovatno bio fenomenalan osećaj. Uz to i zbunjuje čoveka i vodi ga na stranputicu, jer telesno pakovanje nekog duha može sasvim da nas spreči da se sa tim duhom spojimo, ma koliko da nas je on prethodno snažno privukao. A može i obrnuto. Pa u prvom slučaju tugujemo u samoći, a u drugom se zlopatimo u lošoj vezi; ne zna se šta je gore.

Dobro, probala sam da spustim loptu. Hrana i piće. Ne postoji normalan čovek koji ne uživa u dobroj hrani i piću a to je, definitivno, telesni užitak. Ali s lošim posledicama, ograničen. Ako se pretera, pretvara se u patnju.

I tako sam zamišljala dalje – šetnja u susret vetru, tuširanje vrelom vodom, sunčanje na čamcu – uvek, neminovno, ograničenja, ili će se užitak preobraziti u pakao. Obrni – okreni, jedina stalna osobina telesnosti je ograničenost.

Takva razmišljanja nimalo me nisu vodila ka cilju, već me upravo od njega udaljavala. Osetila sam se toliko bolno sputana u sopstvenom telu, da mi se čak i bes rastočio u nemoćni, jadni osećaj poraženosti. Bio čovek zdrav ili bolestan, život mu je uslovljen telesnim ograničenjima. Razlike u opsegu trenutne slobode su velike, u zavisnosti od stanja u kome se telo nalazi, ali, suština je ista. Kakav gubitnički uvid! Pa ipak, negde u njemu, iskrica svetlosti koja će mi doneti odgovor na pitanje: Bože, zašto si nas zarobio u telo, kog đavola?

Tegobe koje su zaustavile moje putovanje pretile su da ga pretvore u vrlo neestetsko puzanje na sve četiri; moj instrumentarijum je napravio gomilu kratkih spojeva, a ja nisam mogla jednostavno da ga gurnem u orman i kupim novi, kao što činimo kad nam zariba kompjuter. Preostala je samo borba, u kojoj i ne gubiti, ili usporiti gubitak, predstavlja dobitak. Prilično jadno.

A tek moj karakter i intelektualni žar? Slabo tinjajuća beda. Uopšte ne znam gde je živeo taj mali zlikovac koji se sad razmahao i tera me da činim sve što mi škodi, sve što mi ni na kraj pameti nije bilo dok sam bila zdrava kao dren. Najgore od svega je što moja priča nije nimalo originalna. Ne, iskušenje bolesti i slabosti suđeno je svakome, samo različitog intenziteta. Kakvu bitku tražiš, takvu i dobiješ, a ja sam uvek imala sklonost ka žestokim stvarima. Pa eto, dobih žestoko.

Smer mi je obasjao jedan od testova inteligencije koji sam rešavala u mladosti. Rekoh vam da sam punoglavac. Ispitanik treba da izabere kojim će putem nastaviti, a ispravan ogovor je: onaj kojim je i krenuo, jer jedino on vodi ka željenom cilju, a mogući problemi će se rešavati u hodu. Svi ostali putevi, ma kako lagodni bili, su stranputice. Ako skrene sa svog puta, čovek zajedno sa mogućim preprekama odbacuje od sebe i moguće pomoći i do cilja nikad neće stići.

I tako, tek što sam u masi pametnih predloga i uveravanja, shvatila da rešenje moram da nađem na putu kojim sam i do tada išla, kad pred mene iskrsnu misao Strahimira Kranjčevića koju sam još odavno izabrala za svoju poetiku: okovi su krila da se bolje leti. Naravno. Da bi se napisao dobar tekst, treba imati okove, prepreke, koji će očistiti poruku, da izbrušena, lepa i jasna stigne do čitaoca. Literarna pravila poznajem, koristim i učim nova neprestano. Moje telo će me sada učiti životnim pravilima. “Hoćeš da budeš neimar u izgradnji Božjeg plana, da ispuniš svoju životnu misiju?” dobacilo mi je moje telo. “E pa evo, sad imaš priliku da nagomilanu teoriju proveriš u praksi. Hajde, da te vidim!

Tako sam, šta ću, postala šegrt u školi svog tela. Ako mislite da sam rešila svoj zdravstveni problem – nisam. To samo malo moj ego voli da pravi iluziju kako sam najbolja i svemoguća. Ali jesam našla odgovor na pitanje zašto smo zarobljeni u ovom telu: telo su okovi, da se bolje leti. Ka ispunjenju svoje životne misije.